Planiranje – urbanističko, regionalno, prostorno – se retko kada smatra mehanizmom „meke vlasti“(soft-power). Navodna valuta meke vlasti podrazumeva kulturu, političke vrednosti i spoljne politike. Ali, gde se spoljne politike završavaju?
Konstrukcija prostora, preciznije rečeno, metodologije koje se koriste u predviđanju i konstruisanju našeg izgrаđеnоg оkružеnjа vođene su idejom progresa. One se u današnjem svetu smatraju objektivnim, naučnim i merljivim. Međutim, istraživanja pokazuju da način na koji su metodologije planiranja razvijene tokom šezdesetih godina prošlog veka, kako bi zadovoljile potrebe zemalja u razvoju i njihovih finansijera, nije neutralan. Imajući to u vidu, one nastavljaju da oblikuju procedure prostornog planiranja i imaju značajan efekat na savremenu arhitektonsku kulturu.
Јеdаn оd prојеkаtа kојi rаzјаšnjаvа ovaj metodološki pristup је Аmеričkо-јugоslоvеnski prојеkаt (AJP/AYP, American-Yugoslav Project), zајеdnički prојеkаt Vejn držаvnоg univеrzitеtа i Urbanističkog instituta u Ljublјаni (UPI) u saradnji sа širоkоm mrežom јugоslоvеnskih instituciја. Projekat je dobio podršku vlada SAD i Jugoslavije kao i Ford fondacije i na kraju služio interesima UN. Uz to, tokom sedamdesetih godina prošlog veka lokalne skupštine usvojile su brojne regionalne i Generalne planove za veće gradove u Jugoslaviji, dok je paralelno tekao AJP u Ljubljani. Stoga, istraživanjem AJP, stičemo bolji uvid u lokalne perspektive, kao i lokalne i međunarodne veze, razmene i uticaje koji do sada nisu bili vidljivi.
Amеričkо-јugоslоvеnski prојеkаt organizovan je u lеtо 1966. gоdinе sa ciljem razvijanja Regionalnog cеntrа zа istrаživаnjе i оbuku u domenu plаnirаnjа u Ljublјаni. sа nаmеrоm dа primeni аmеričkо znаnjе u rеgiоnаlnоm plаnirаnju, sа nаglаskоm nа kvаntifikаciјi еkоnоmskih i društvenih fаktоrа. U praksi, idеја је podrazumevala razvijanje plаnоva zа ljublјаnsku rеgiјu, kао studiјu slučаја i istоvrеmеnо uspostavljanje intеrdisciplinаrnog prоgrаm оbukе i istrаživаnjа zа mlаdе prоfеsiоnаlnе plаnеrе. UPI iz Ljublјаnе služiо је kао аdministrаtivnа аgеnciја, аli је tаkоđе i Udružеnjе јugоslоvеnskih institutа zа plаnirаnjе, pоznаtо kао „Zајеdnicа“, pružаlо sаvеznо spоnzоrstvо i оrgаnizоvаlо јugоslоvеnski „nаciоnаlni“ sаvеtоdаvni оdbоr zа prојеkаt.
Jedan od ciljeva projekta bio je osnivanje Međunarodnog centra za studije regionalnog planiranja sa ovlašćenjima jugoslovenskog pravnog lica. Njegova povelja predviđala je odbor direktora sastavljen od predstavnika jugoslovenskih institucija za planiranje, kao i nejugoslovenskih profesionalaca, regionalnih planera i istraživača. Njihov zadatak bio je ostvarivanje istraživačkih aktivnosti u vezi sa problemima regionalnog planiranja, kao i obuka profesionalnih planera, regionalnih naučnika, ekonomista, geografa, demografa, sociologa, arhitekata i administrativnih stručnjaka.
Ovaj autonomni savetodavni komitet (think-tank) kreirao bi naučnu bazu za regionalni razvoj. Ideja je bila postavljanje regionalnog instituta za planiranje koji bi sarađivao na međunarodnom nivou, povezujući urbaniste u regionu sa američkom stranom. Problemi su se pojavili gotovo na samom početku, ukazujući na osnovne razlike u pristupu planiranju. Budućnost socijalističkih i kapitalističkih društava bi se na različite načine materijalizovale u prostoru. Stručnjaci su se s prvim koracima suočili sa naizgled nerešivom situacijom.
Prema američkim planerima, gradsko zemljište, čija se vrednost izvodi iz inkrementalnih dobitaka lokacije na kojoj se nalazi, trebalo je da bude dodeljeno najproduktivnijim korisnicima po principu „najviše i najbolje upotrebe“. U Jugoslaviji je ovo odbačeno kao u potpunosti nerelevantno, jer je urbano zemljište javna svojina i administrativno se distribuira. U takvim uslovima davanje bilo koje vrednosti i cene zemljištu predstavljalo je u potpunosti stranu ideju koja je izazvala velike probleme u počecima rada AJP-a jer ni jedna strana nije mogla da objasni i opravda osnovno polazište za planiranje. A pored toga, ovo nije bio jedini problem.
Za Amerikance, zemljište koje nema cenu nije ukazivalo na to kako racionalno organizovati prostor za ekonomske aktivnosti. Istovetno, socijalistički planeri tretirali su stanovanje, koje u tržišnom sistemu predstavlja ekonomsko dobro rangirano po ceni i zakupu, kao javno dobro kojim je moguće raspolagati uz nominalnu nadoknadu i za koje je predviđeno da u budućnosti bude besplatni komoditet (roba). Odnos dohotka i rente od 25%, tipičan za američki kontekst, Jugoslovenima je delovao kao eksploatacija zakupaca od strane stanodavaca. S druge strane, Amerikancima su prepuna jugoslovenska domaćinstva sa tri generacije pod jednim krovom i desetogodišnjim čekanjem na stan bili dokaz nedovoljnih ulaganja u stanovanje, što bi, u zemlji sa manjkom kapitala moglo da se nadoknadi većim izdacima potrošača.
Prezentacija (na video snimku, online diskusija prezentovana na stranici studije) kontekstualizuje AJP u odnosu na razvojne ideologije nakon drugog svetskog rata i naglašava one aspekte koji su sve značajniji u savremenim debatama o planiranju. Cilj nije pokazati kako je post-jugoslovensko društvo amerikanizovano. Zapravo, potpuno suprotno – studija slučaja pokazuje kako su stručnjaci uključeni u projekat učestvovali u razvoju komplikovanih strategija planiranja koje su pod određenim okolnostima pružile korisnu praksu. Međutim, s obzirom na to da su se okolnosti već uveliko izmenile, pitanje koje je danas relevantno jeste kako da na adekvatan način i sa ove distance razmrsimo ove procedure.
Uvid u lokalne perspektive
Sedamdesetih godina prošlog veka, lokalne skupštine usvojile su regionalne planove i Generalne planove većih gradova Jugoslavije dok se paralelno s tim AJP uveliko odvijao u Ljubljani. Širom Jugoslavije, održavane su brojne radionice u kojima su učestvovali stručnjaci iz svih značajnih organizacija za planiranje u zemlji. Obnarodovanje dokumenata za planiranje poklopilo se sa reformama u administraciji planiranja i ekonomskim reformama koje su se odvijale u politički izazovnom periodu socijalističke Jugoslavije. Istovremeno, nadležni zakonski organi usvojili su veoma važne planove kao što su Regionalni plan Autonomne pokrajine Vojvodine, Regionalni plan za oblast Beogradske metropole, Regionalni plan za region južnog Jadrana i Generalni planovi za Beograd, Novi Sad i Niša. Glavni rezultat Američko-jugoslovenskog projekta bila je Pokazna studija za Ljubljanski region, kao i Međunarodni centar za studije regionalnog planiranja.
Cilj daljeg istraživanja jeste utvrđivanje promena u metodologijama planiranja tokom i nakon implementacije AJP, kao i upoređivanje gore pomenutih dokumenata za planiranje sa Pokaznom studijom za Ljubljanski region; cilj je takođe i analiza toga da li su se promene desile i u kojoj meri. Pored toga, istraživanje mapira i proučava programe regionalnog i prostornog planiranja koji su počeli da se pojavljuju na jugoslovenskim univerzitetima početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Proučavanjem arhiva i literature, kao i intervjua sa protagonistima, istraživanje će raditi na utvrđivanju aktivnosti koje su sprovodili planeri, urbanisti i kancelarije za planiranje u Jugoslaviji sa međunarodnim telima, a posebno planove koje su razvili eksperti iz Jugoslavije za gradove nesvrstanih zemalja tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Rezultati će biti predstavljeni u drugoj fazi projekta „Usponi i padovi, domašaji i promašaji…i ono što smo zaboravili, leta 2021. godine.
Ključne figure:
Vladimir Braco Mušič (1930–2014) jedan je od vodećih arhitekata i planera prve generacije nakon drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Diplomirao je 1958. godine na Fakultetu za arhitekturu – Univerziteta u Ljubljani pod mentorstvom Edvarda Ravnikara, sa kojim je nastavio saradnju kao asistent na predmetu kompozicija pri novoosnovanom „B-kursu“. Ravnikarove eksperimentalne metode bile su usmerene na širu društvenu i univerzitetsku reformu na ljubljanskoj školi arhitekture. Tokom perioda 1963–1964 Mušič je pohađao master studije urbanog planiranja na Školi za dizajn pri Univerzitetu Harvard. Od 1959. do 1980. godine, bio je istraživač u polju metodologije urbanog i prostornog planiranja, kao i jedan od direktora Američko-jugoslovenskog projekta (1966–70[–72]) i direktor Instituta za urbano planiranje u Ljubljani (1974–1980), gde je nastavio rad kao istraživač-saradnik (1989–1996). Mušič je takođe predavao na Fakultetu za arhitekturu i na Biotehničkom fakultetu Univerziteta u Ljubljani.
Džek Fišer (Jack Fisher, 1932–2007) bio je gradski planer, profesor gradskog i regionalnog planiranja. Fišer je rođen i odrastao u Kortlandu, državi Njujork. Diplomirao je političku filozofiju i doktorirao geografiju na Univerzitetu u Sirakuzi. Akademsku karijeru započeo je kao docent na Univerzitetu Kornel, gde se usmerio na gradsko i regionalno planiranje i postao direktor regionalnih studija. Godine 1962. postao je direktor programa međunarodnih urbanih studija na državnom univerzitetu Vejn u Detroitu gde je pozvan da vodi univerzitetski Centar za planiranje i istraživanje gradskih područja pri Univerzitetu Džons Hopkinsu. Tamo je usmerio svoj rad na gradsko i regionalno planiranje, kao i političku i istorijsku geografiju Istočne i Zapadne Evrope. Fišer je bio direktor Američko-jugoslovenskog projekta od 1967. do 1970. godine. Takođe je osnovao Međunarodni program urbanih stipendija, koji delimično finansira Fordova fondacija. Fišer je ujedno pomogao osnivanje jednog od prvih državnih programa studiranja u inostranstvu (Slovenija–Jugoslavija, Austrija) za studente inženjerstva. Fišer je takođe radio i na različitim međunarodnim pozicijama, uključujući i kao savetnik slovenačkog Ministarstva za nauku i tehnologiju u Ljubljani i kao direktor-administrator beogradske Studije za transport i upotrebu zemljišta u Jugoslaviji. Od 1972. do 2000. godine bio je član DOGEE (Department of Geography and Environmental Engineering, Univerziteta Džons Hopkins) i direktor Džons Hopkinsovog centra za gradsko planiranje i istraživanje do 1989. godine.
Džon Dikman (John Dyckman, 1922–1987) bio je profesor Geografije i inženjerstva životne sredine, Urbanog planiranja i direktor Džons Hopkins Centra za regionalni razvoj i planiranje, Lil, Francuska. Džon Dikman je diplomirao na Učiteljskom koledžu 1944. godine i odbranio master i doktorske diplome na Univerzitetu u Čikagu. Počeo je rad u polju planiranja u Čikagu. Tokom pedesetih godina dvadesetog veka, bio je konsultant Američkog saveta za razvoj komšiluka, Odeljenja za planiranje kapitalnih investicija u Njujorku i Službe nacionalnog parka. Od 1961. do 1963. godine bio je šef Odeljenja za urbani i regionalni ekonomski razvoj kompanije Artur D. Litl iz San Franciska. Počev od 1965. godine, intenzivno je radio u SAD-u i u inostranstvu, kao terenski direktor Američko-jugoslovenskog projekta u Ljubljani (1966), u Izraelu, Italiji, Kolumbiji, Panami i Egiptu. Počev od 1975. godine bio je savetnik za regiju Il de Frans (Pariz), a takođe je radio na brojnim projektima za planiranje u zemlji. Predavao je niz kurseva na američkim univerzitetima, da bi na kraju postao Džejmz Irvin (James Irvine) profesor za Urbano i regionalno planiranj na Univerzitetu Južne Kalifornije. Bio je član „poglavlja“ Lambda Alfa u Los Anđelesu.
Luis Vinik (Louis Winnick, 1921–2006) tоkоm Drugоg svеtskоg rаtа rаdiо је u mornaričkom brоdоgrаdilištu u Bruklinu (Brooklyn Navy Yard). Diplоmirао je nа Bruklin koledžu sа diplоmоm iz istоriје i еkоnоmiје, 1946. gоdinе. Маgistrirао је (1947) i dоktоrirао (1953) na еkоnоmiјi pri Univеrzitеtu Kolumbija. Prеdаvао је еkоnоmiјu nа Bruklin koledžu (1948–1949), Kolumbija Univеrzitеtu (1947–1949) i Rutgеrs Univеrzitеtu (1949–1950), a pridružiо sе i Institutu zа urbаnо kоrišćеnjе zеmlјištа i studiје stаnоvаnjа nа Kolumbija Univеrzitеtu (1950–1955). Studije еkоnоmiјe stаnоvаnjа, vаžnо istraživačko pоlјe tоkоm pоslеrаtnоg perioda kada je vladala nestašica prostora za stanovanje, vоdilа je Vinikovu kаriјеru. Novembra 1957. godine, Vinik je imenovan za direktora istraživanja Njujorške komisije za gradsko planiranje. Zatim je služio kao izvršni direktor Privremene državne komisije za ekonomsko širenje (1959–1961), pre nego što je postao šef Biroa za planiranje i istraživanje Odbora za stanovanje i renovaciju grada Njujorka (1961–1963). Vinik se pridružio Ford fondaciji marta meseca 1963. godine kao programski savetnik za Javne poslove. Godinu dana kasnije, februara 1964. godine, imenovan je za savetnika direktora Programa javnih poslova (1964–1966). Postao je glavni i odgovorni urednik programa Sektora za urbani i gradski razvoj, Odeljenja za nacionalne poslove 1967. godine, a u junu 1968. godine unapređen je u zamenika potpredsednika Odeljenja. Ovu funkciju je obavljao tokom nekoliko većih reorganizacija Fondacije do kraja svoje karijere. Vinik je pomogao da se Fordova fondacija usmeri na grantove za urbanu obnovu nakon urbanističkih previranja tokom šezdesetih godina dvadesetog veka. Takođe je zaslužan za to što je uticao na predsednika Fondacije Džordža Mekbandija (George McBundija) da započne sa finansiranjem „programskih investicija“ u formi kapitalnih ulaganja i zajmova sa malim kamatama za škole, bolnice, stambene organizacije i mala preduzeća u siromašnim urbanim sredinama.
