Planiranje – urbanističko, regionalno, prostorno – se retko kada smatra mehanizmom „meke vlasti“(soft-power). Navodna valuta meke vlasti podrazumeva kulturu, političke vrednosti i spoljne politike. Ali, gde se spoljne politike završavaju?
Konstrukcija prostora, preciznije rečeno, metodologije koje se koriste u predviđanju i konstruisanju našeg izgrаđеnоg оkružеnjа vođene su idejom progresa. One se u današnjem svetu smatraju objektivnim, naučnim i merljivim. Međutim, istraživanja pokazuju da način na koji su metodologije planiranja razvijene tokom šezdesetih godina prošlog veka, kako bi zadovoljile potrebe zemalja u razvoju i njihovih finansijera, nije neutralan. Imajući to u vidu, one nastavljaju da oblikuju procedure prostornog planiranja i imaju značajan efekat na savremenu arhitektonsku kulturu.
Јеdаn оd prојеkаtа kојi rаzјаšnjаvа ovaj metodološki pristup је Аmеričkо-јugоslоvеnski prојеkаt (AJP/AYP, American-Yugoslav Project), zајеdnički prојеkаt Vejn držаvnоg univеrzitеtа i Urbanističkog instituta u Ljublјаni (UPI) u saradnji sа širоkоm mrežom јugоslоvеnskih instituciја. Projekat je dobio podršku vlada SAD i Jugoslavije kao i Ford fondacije i na kraju služio interesima UN. Uz to, tokom sedamdesetih godina prošlog veka lokalne skupštine usvojile su brojne regionalne i Generalne planove za veće gradove u Jugoslaviji, dok je paralelno tekao AJP u Ljubljani. Stoga, istraživanjem AJP, stičemo bolji uvid u lokalne perspektive, kao i lokalne i međunarodne veze, razmene i uticaje koji do sada nisu bili vidljivi.
Amеričkо-јugоslоvеnski prојеkаt organizovan je u lеtо 1966. gоdinе sa ciljem razvijanja Regionalnog cеntrа zа istrаživаnjе i оbuku u domenu plаnirаnjа u Ljublјаni. sа nаmеrоm dа primeni аmеričkо znаnjе u rеgiоnаlnоm plаnirаnju, sа nаglаskоm nа kvаntifikаciјi еkоnоmskih i društvenih fаktоrа. U praksi, idеја је podrazumevala razvijanje plаnоva zа ljublјаnsku rеgiјu, kао studiјu slučаја i istоvrеmеnо uspostavljanje intеrdisciplinаrnog prоgrаm оbukе i istrаživаnjа zа mlаdе prоfеsiоnаlnе plаnеrе. UPI iz Ljublјаnе služiо је kао аdministrаtivnа аgеnciја, аli је tаkоđе i Udružеnjе јugоslоvеnskih institutа zа plаnirаnjе, pоznаtо kао „Zајеdnicа“, pružаlо sаvеznо spоnzоrstvо i оrgаnizоvаlо јugоslоvеnski „nаciоnаlni“ sаvеtоdаvni оdbоr zа prојеkаt.
Jedan od ciljeva projekta bio je osnivanje Međunarodnog centra za studije regionalnog planiranja sa ovlašćenjima jugoslovenskog pravnog lica. Njegova povelja predviđala je odbor direktora sastavljen od predstavnika jugoslovenskih institucija za planiranje, kao i nejugoslovenskih profesionalaca, regionalnih planera i istraživača. Njihov zadatak bio je ostvarivanje istraživačkih aktivnosti u vezi sa problemima regionalnog planiranja, kao i obuka profesionalnih planera, regionalnih naučnika, ekonomista, geografa, demografa, sociologa, arhitekata i administrativnih stručnjaka.
Ovaj autonomni savetodavni komitet (think-tank) kreirao bi naučnu bazu za regionalni razvoj. Ideja je bila postavljanje regionalnog instituta za planiranje koji bi sarađivao na međunarodnom nivou, povezujući urbaniste u regionu sa američkom stranom. Problemi su se pojavili gotovo na samom početku, ukazujući na osnovne razlike u pristupu planiranju. Budućnost socijalističkih i kapitalističkih društava bi se na različite načine materijalizovale u prostoru. Stručnjaci su se s prvim koracima suočili sa naizgled nerešivom situacijom.
Prema američkim planerima, gradsko zemljište, čija se vrednost izvodi iz inkrementalnih dobitaka lokacije na kojoj se nalazi, trebalo je da bude dodeljeno najproduktivnijim korisnicima po principu „najviše i najbolje upotrebe“. U Jugoslaviji je ovo odbačeno kao u potpunosti nerelevantno, jer je urbano zemljište javna svojina i administrativno se distribuira. U takvim uslovima davanje bilo koje vrednosti i cene zemljištu predstavljalo je u potpunosti stranu ideju koja je izazvala velike probleme u počecima rada AJP-a jer ni jedna strana nije mogla da objasni i opravda osnovno polazište za planiranje. A pored toga, ovo nije bio jedini problem.
Za Amerikance, zemljište koje nema cenu nije ukazivalo na to kako racionalno organizovati prostor za ekonomske aktivnosti. Istovetno, socijalistički planeri tretirali su stanovanje, koje u tržišnom sistemu predstavlja ekonomsko dobro rangirano po ceni i zakupu, kao javno dobro kojim je moguće raspolagati uz nominalnu nadoknadu i za koje je predviđeno da u budućnosti bude besplatni komoditet (roba). Odnos dohotka i rente od 25%, tipičan za američki kontekst, Jugoslovenima je delovao kao eksploatacija zakupaca od strane stanodavaca. S druge strane, Amerikancima su prepuna jugoslovenska domaćinstva sa tri generacije pod jednim krovom i desetogodišnjim čekanjem na stan bili dokaz nedovoljnih ulaganja u stanovanje, što bi, u zemlji sa manjkom kapitala moglo da se nadoknadi većim izdacima potrošača.
Prezentacija (na video snimku, online diskusija prezentovana na stranici studije) kontekstualizuje AJP u odnosu na razvojne ideologije nakon drugog svetskog rata i naglašava one aspekte koji su sve značajniji u savremenim debatama o planiranju. Cilj nije pokazati kako je post-jugoslovensko društvo amerikanizovano. Zapravo, potpuno suprotno – studija slučaja pokazuje kako su stručnjaci uključeni u projekat učestvovali u razvoju komplikovanih strategija planiranja koje su pod određenim okolnostima pružile korisnu praksu. Međutim, s obzirom na to da su se okolnosti već uveliko izmenile, pitanje koje je danas relevantno jeste kako da na adekvatan način i sa ove distance razmrsimo ove procedure.
Američko-jugoslovenski projekat u lokalnom kontestu kroz prizmu regionalnog planiranja
Američko-jugoslovenski (A-YU) projekat započet je u Ljubljani u jako specifičnom trenutku, kako za urbanističku profesiju, tako i za čitavo jugoslovensko društvo. U trenutku kada projekat počinje, jugoslovenska društva urbanista imaju iza sebe čitavu deceniju lutanja i pokušaja da se normira i uspostavi sistem regionalnog prostornog planiranja. Ova tema naročito postaje značajna u kontekstu reformi državne administracije i uvođenja tzv. perspektivnog planiranja, koje je imalo za cilj da otelotvori i uprostori ekonomsku politiku jugoslovenskog samoupravljanja, te ublaži protivrečnosti društva koje se ubrzanim tempom modernizovalo i industrijalizovalo. Do 1970. godine učinak je uslovno rečeno skroman, ukoliko se posmatra broj izrađenih regionalnih planova: iako je izrađeno i usvojeno nekoliko regionalnih prostornih planova, pre svega turističkih regiona poput Krapinske regije ili Regionalnog prostornog plana „Južni Jadran” koji je i prevazilazio republičke granice, i dalje je u vazduhu ostalo da visi pitanje šta je to regionalno planiranje.
Regionalni prostorni planovi koji su izrađivani u gradskim i republičkim urbanističkim zavodima i institutima imali su zanatski karakter, kako je to okarakterisao Branislav Krstić, ali su metodologija planiranja, obuhvat i osnov planova i dalje imali ad hoc karakter, odnosno rađeni su po potrebi. Preopterećeni zavodi su jako teško mogli da inkorporiraju i regionalno planiranje u svoje aktivnosti, pored izrade generalnih i detaljnih planova regulacije i ostalih poslova koje su radili. Sve više stručnjaka je ukazivalo na to da je neophodno napraviti distinkciju izmedju urbanističkog i prostornog planiranja – što je kasnije i učinjeno osnivanjem studijskog programa na Geografskom fakultetu. Krstić u svojim tekstovima ukazuje i na potencijalne pretnje: regionalno planiranje ne sme da se svede isključivo na instrument ekonomske politike, odnosno servisa velikih infrastrukturnih sistema poput energetike ili saobraćaja, već mora biti i alat za delatnosti komunalnog uređenja i unapređenja čovekove sredine, koja tokom 70-tih godina dolazi u fokus stručne javnosti.
U trenutku kada se A-YU projekat realizuje, na političkom planu u Jugoslaviji se dešava mnogo toga, što će posledično uticati i na promenu odnosa prema urbanističkom planiranju i kasniju reorganizaciju službi planiranja u gradovima Jugoslavije. Ovo je naročito važno u slučaju Beograda, na čijoj teritoriji se preklapalo više nivoa planiranja i samim tim i sfera uticaja, koje se prelamaju kroz prizmu delatnosti i sudbine Urbanističkog zavoda Beograda.
Početak projekta koincidira sa usvajanjem Rezolucije o osnovama politike urbanizacije SR Srbije iz 1967. godine, koja je definisala prioritete u izradi regionalnih prostornih planova. Međutim, nakon studentskih protesta 1968, MASPOK-a u Hrvatskoj 1971 i tzv. čistke liberala u Srbiji 1972, te najzad donošenja Ustava iz 1974. godine i ekonomske decentralizacije 1974-77, dolazi do promene političke klime u zemlji, jačanja republičkih administracija i rasformiranja centara otuđene birokratske moći – među koje je, prema navodima savremenika, ubrojan i Urbanistički zavod Beograda.
Urbanistički zavod Beograda i Zavod za društveno ekonomsko planiranje spojeni su tada u Zavod za planiranje razvoja grada Beograda, urbanističko planiranje grada je povezano sa društvenim i ekonomskim trendovima, odnosno ukinuto je kao samostalna disciplina.
Beogradski zavod u to vreme radi na izradi Generalnog urbanističkog plana Beograda do 2000. godine (GUP), koji je usvojen 1972. godine, istovremeno ili neposredno nakon GUP-ova najvažnijih gradskih centara Jugoslavije: Zagreb (1970), Ljubljana (1966), Split, Novi Sad, Niš (1972). Kako bi se pojačao tim Urbanističkog zavoda, jer je rad na GUP-u crpeo resurse zavoda, tokom 1967. i 1968. primljeno je više mladih arhitekata za saradnike i pripravnike zavoda.
Kako se A-YU projekat odvijao paralelno sa ovim aktivnostima na izradi GUP-ova, te je organizovano više radionica i letnjih škola u okviru kojih su prezentovani rezultati projekta i metodologija rada Pokazne studije za Ljubljanski region, kroz ove programe dolazi do upoznavanja i razmene iskustava između domaćih urbanista i stručnjaka iz SAD. U slučaju beogradskog zavoda dolazi do saradnje na saobraćajnoj studiji za GUP-a Beograda do 2000. Veliki broj ovih stručnjaka je, nakon reformi u prvoj polovini 70-tih godina, suočen sa obustavljanjem realizacije planova na kojima su radili, pa mnogi odlaze u inostranstvo na specijalizaciju, seminare i obuke ili pak postdiplomske studije, finansirane bilo kroz OECD programe za stručno usavršavanje ili pak kroz direktne stipendije vlada zemalja poput Francuske, Norveške ili SAD.
Jedan deo urbanista i planera koji odlaze na usavršavanje u SAD, dobili su stipendije upravo zahvaljujući A-YU projektu i saradnji koja je tom prilikom uspostavljena. Međutim, po njihovom povratku u zemlju postaje veoma upitno to kako će svoja iskustva, stečena u inostranstvu, u zemljama tržišne kapitalističke ekonomije, primeniti u dinamičnom i stalno promenljivom kontekstu urbanističkog / regionalnog / prostornog planiranja u samoupravnoj Jugoslaviji.
Nakon usvajanja GUP-a Beograda do 2000. godine, Urbanistički zavod Beograda prelazi na projekat Prostornog planiranja regiona Beograd, koji je rađen u periodu 1974-1976. On ne ulazi u fazu realizacije zbog navedene konfuzije nastale promenom ingerencija i reorganizacijom administracije, već je nastavljen kroz Studiju razvoja Beograda i susednih područja. Ovaj preokret je indikativan: anticipira stvaranje tzv. međuopštinskih regionalnih zajednica koje pristupaju izradi regionalnih prostornih planova za njihove teritorije. U drugoj polovini 1970-tih, a naročito tokom 1980-tih, ovakvi planovi zapravo dobijaju primat u odnosu na generalne urbanističke planove (koji pak podležu revizijama, izmenama i dopunama i pre nego što su ušli u primenu), a finansiranje njihove izrade na sebe preuzimaju regionalne privredne komore.
Ipak, izveštaji stručnih komisija ukazuju na problematične procese i manjkave procedure prilikom izrade i usvajanja ovih regionalnih planova: ad hoc sklapanje međuopštinskih zajednica, (ne)prenošenje prava, poslova i dužnosti na njih, konstantno prisutnu slabost metodologije istraživanja i planiranja… Kao naročito problematične ističu podatake na osnovu kojih su planovi izrađivani – što je često vodilo ka nerealnim procenama rasta, uz konstantno prisutan problem kašnjenja usled nedostatka sredstava za adekvatno finansiranje izrade ovih planova i nedostatak ljudstva koje bi te planove moglo da izradi.
U zemlji, koja u tom trenutku i dalje ima problem sa nedostatkom topografskih i kartografskih podloga, te manjkom kadrova u planiranju, administrativno se uvodi dodatni, proskribovani nivo planiranja za koji ne postoje realne mogućnosti za adekvatnu realizaciju. Manji gradski zavodi za urbanizam nisu imali iskustva sa ovakvim načinom planiranja niti sa istraživačkim radom koji je potrebno prethodno uložiti u njega, na šta se takođe ukazuje u dokumentima pomenute Komisije. Regionalno planiranje se ubrzo, kako je Krstić ranije i upozorio, pretvorilo u svojevrsni tehnokratsko-birokratski servis velikih privrednih i ekonomskih sistema, a pod pokroviteljstvom privrednih komora, dok je komunalno opremanje često kasnilo i ostajalo po strani, dodatno otežano ekonomskom i političkom situacijom u zemlji.
Ključne figure:
Vladimir Braco Mušič (1930–2014) jedan je od vodećih arhitekata i planera prve generacije nakon drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Diplomirao je 1958. godine na Fakultetu za arhitekturu – Univerziteta u Ljubljani pod mentorstvom Edvarda Ravnikara, sa kojim je nastavio saradnju kao asistent na predmetu kompozicija pri novoosnovanom „B-kursu“. Ravnikarove eksperimentalne metode bile su usmerene na širu društvenu i univerzitetsku reformu na ljubljanskoj školi arhitekture. Tokom perioda 1963–1964 Mušič je pohađao master studije urbanog planiranja na Školi za dizajn pri Univerzitetu Harvard. Od 1959. do 1980. godine, bio je istraživač u polju metodologije urbanog i prostornog planiranja, kao i jedan od direktora Američko-jugoslovenskog projekta (1966–70[–72]) i direktor Instituta za urbano planiranje u Ljubljani (1974–1980), gde je nastavio rad kao istraživač-saradnik (1989–1996). Mušič je takođe predavao na Fakultetu za arhitekturu i na Biotehničkom fakultetu Univerziteta u Ljubljani.
Džek Fišer (Jack Fisher, 1932–2007) bio je gradski planer, profesor gradskog i regionalnog planiranja. Fišer je rođen i odrastao u Kortlandu, državi Njujork. Diplomirao je političku filozofiju i doktorirao geografiju na Univerzitetu u Sirakuzi. Akademsku karijeru započeo je kao docent na Univerzitetu Kornel, gde se usmerio na gradsko i regionalno planiranje i postao direktor regionalnih studija. Godine 1962. postao je direktor programa međunarodnih urbanih studija na državnom univerzitetu Vejn u Detroitu gde je pozvan da vodi univerzitetski Centar za planiranje i istraživanje gradskih područja pri Univerzitetu Džons Hopkinsu. Tamo je usmerio svoj rad na gradsko i regionalno planiranje, kao i političku i istorijsku geografiju Istočne i Zapadne Evrope. Fišer je bio direktor Američko-jugoslovenskog projekta od 1967. do 1970. godine. Takođe je osnovao Međunarodni program urbanih stipendija, koji delimično finansira Fordova fondacija. Fišer je ujedno pomogao osnivanje jednog od prvih državnih programa studiranja u inostranstvu (Slovenija–Jugoslavija, Austrija) za studente inženjerstva. Fišer je takođe radio i na različitim međunarodnim pozicijama, uključujući i kao savetnik slovenačkog Ministarstva za nauku i tehnologiju u Ljubljani i kao direktor-administrator beogradske Studije za transport i upotrebu zemljišta u Jugoslaviji. Od 1972. do 2000. godine bio je član DOGEE (Department of Geography and Environmental Engineering, Univerziteta Džons Hopkins) i direktor Džons Hopkinsovog centra za gradsko planiranje i istraživanje do 1989. godine.
Džon Dikman (John Dyckman, 1922–1987) bio je profesor Geografije i inženjerstva životne sredine, Urbanog planiranja i direktor Džons Hopkins Centra za regionalni razvoj i planiranje, Lil, Francuska. Džon Dikman je diplomirao na Učiteljskom koledžu 1944. godine i odbranio master i doktorske diplome na Univerzitetu u Čikagu. Počeo je rad u polju planiranja u Čikagu. Tokom pedesetih godina dvadesetog veka, bio je konsultant Američkog saveta za razvoj komšiluka, Odeljenja za planiranje kapitalnih investicija u Njujorku i Službe nacionalnog parka. Od 1961. do 1963. godine bio je šef Odeljenja za urbani i regionalni ekonomski razvoj kompanije Artur D. Litl iz San Franciska. Počev od 1965. godine, intenzivno je radio u SAD-u i u inostranstvu, kao terenski direktor Američko-jugoslovenskog projekta u Ljubljani (1966), u Izraelu, Italiji, Kolumbiji, Panami i Egiptu. Počev od 1975. godine bio je savetnik za regiju Il de Frans (Pariz), a takođe je radio na brojnim projektima za planiranje u zemlji. Predavao je niz kurseva na američkim univerzitetima, da bi na kraju postao Džejmz Irvin (James Irvine) profesor za Urbano i regionalno planiranj na Univerzitetu Južne Kalifornije. Bio je član „poglavlja“ Lambda Alfa u Los Anđelesu.
Luis Vinik (Louis Winnick, 1921–2006) tоkоm Drugоg svеtskоg rаtа rаdiо је u mornaričkom brоdоgrаdilištu u Bruklinu (Brooklyn Navy Yard). Diplоmirао je nа Bruklin koledžu sа diplоmоm iz istоriје i еkоnоmiје, 1946. gоdinе. Маgistrirао је (1947) i dоktоrirао (1953) na еkоnоmiјi pri Univеrzitеtu Kolumbija. Prеdаvао је еkоnоmiјu nа Bruklin koledžu (1948–1949), Kolumbija Univеrzitеtu (1947–1949) i Rutgеrs Univеrzitеtu (1949–1950), a pridružiо sе i Institutu zа urbаnо kоrišćеnjе zеmlјištа i studiје stаnоvаnjа nа Kolumbija Univеrzitеtu (1950–1955). Studije еkоnоmiјe stаnоvаnjа, vаžnо istraživačko pоlјe tоkоm pоslеrаtnоg perioda kada je vladala nestašica prostora za stanovanje, vоdilа je Vinikovu kаriјеru. Novembra 1957. godine, Vinik je imenovan za direktora istraživanja Njujorške komisije za gradsko planiranje. Zatim je služio kao izvršni direktor Privremene državne komisije za ekonomsko širenje (1959–1961), pre nego što je postao šef Biroa za planiranje i istraživanje Odbora za stanovanje i renovaciju grada Njujorka (1961–1963). Vinik se pridružio Ford fondaciji marta meseca 1963. godine kao programski savetnik za Javne poslove. Godinu dana kasnije, februara 1964. godine, imenovan je za savetnika direktora Programa javnih poslova (1964–1966). Postao je glavni i odgovorni urednik programa Sektora za urbani i gradski razvoj, Odeljenja za nacionalne poslove 1967. godine, a u junu 1968. godine unapređen je u zamenika potpredsednika Odeljenja. Ovu funkciju je obavljao tokom nekoliko većih reorganizacija Fondacije do kraja svoje karijere. Vinik je pomogao da se Fordova fondacija usmeri na grantove za urbanu obnovu nakon urbanističkih previranja tokom šezdesetih godina dvadesetog veka. Takođe je zaslužan za to što je uticao na predsednika Fondacije Džordža Mekbandija (George McBundija) da započne sa finansiranjem „programskih investicija“ u formi kapitalnih ulaganja i zajmova sa malim kamatama za škole, bolnice, stambene organizacije i mala preduzeća u siromašnim urbanim sredinama.
