Paralelno sa uzdizanjem Amerike kao svetske sile, tekao je i proces amerikanizacije sveta. Ovaj proces uticao je na politiku, ekonomiju, tehnologiju, kulturu, ali i na mentalitet, običaje, ponašanje i sistem vrednosti društava i država na celoj planeti. Amerikanizacija se najčešće vezuje za uspon i širenje američke masovne kulture. Dvadesetih godina XX veka Amerika počinje intenzivniji „izvoz“ masovne kulture, kada Holivud izrasta u svetskog lidera u proizvodnji filmova, kada dolazi do razvoja džeza i radija, ali i do uspona robnih kuća i potrošačkog društva koje počinje da diktira svetski ritam. Ipak, koreni ovog procesa mogu se tražiti i ranije – od kraja Američkog građanskog rata, kada američka masovna kultura počinje da se globalno širi. U čemu leže ti „počeci amerikanizacije“, ako ih na taj način možemo mapirati? Kojim putevima, sredstvima i medijima oni prodiru u evropsku kulturu još u 19. veku? Odgovore na ova pitanja susretali smo još od najranijeg detinjstva, u svojim naivnim igrarijama kaubojaca i Indijanaca. Možda se tada nismo pitali odakle one dolaze, smatrajući ih uveliko delom naše sopstvene svakodnevice – ali upravo ove dečije igrarije nas upućuju na traganje za kontinutetom i prisustvom američke popularne kulture od samog kraja 19. veka pa sve do danas, 150 godina kasnije.
Na kraju 19. veka američka zabava za široke mase postaje sve vidljivija u Evropi koju osvajaju Barnumov cirkus i Bufalo Bil (Buffalo Bill’s Wild West Show). Priča o legendi i ikoni Divljeg Zapada, Bufalo Bilu, nastala je na osnovu romantizovane biografije Vilijama Kodija (William Cody). Kodi se borio u građanskom ratu, bio kurir „poni-ekspresa“, lovac na bizone, ratovao protiv Indijanaca i snabdevao hranom graditelje pruge na Divljem Zapadu. U vreme uspona masovne kulture, Vilijam Kodi je iskoristio popularnost bitke kod Litl Bighorna u kojoj su Sijuksi predvođeni poglavicom Bikom Koji Sedi potukli generala Kastera, i napravio revijski spektakl „Divlji Zapad Bafalo Bila“ (Buffalo Bill’s Wild West Show). U njemu su inscenirane bitke kauboja i Indijanaca, a on se pojavljivao kao glavna zvezda.
Kada je 1887. pozvan da šou predstavi u Londonu preko Atlantika je krenuo „121 putnik sa 97 Indijanaca, 180 konja, 10 bizona, 10 losova, petoro teksaških goveda, četiri magarca i dva jelena“. Ovaj šou su tada videli princ od Velsa (budući kralj Edvard VII) i princeza od Velsa, Vilijam Gledston. Kada je čula o uspehu predstave, 11. maja 1887. je Bufalo Bila je videla i kraljica Viktorija. Štaviše, ona je tražila dodatnu predstavu uoči proslave njenog jubileja, te su tom prilikom Bufalo Bila videli kraljevi Belgije, Grčke, Saksonije i Danske, kao i budući nemački car Vilhelm II. Samo u Londonu te 1887. godine šou Bufalo Bila je izveden više od 300 puta, pred oko dva i po miliona ljudi. Posle ovoga kreću dve velike turneje Bufalo Bila po Evropi. Na prostoru današnje Srbije, šou se izvodio u Kikindi (5. jula 1906), Zrenjaninu (6. jula 1906), Pančevu (7. jula 1906) i Vršcu (8. jula 1906), što je bio prvi veliki susret stanovnika ovih prostora sa kaubojima i Indijancima.
To je bio samo početak fascinacije kaubojima i Indijancima, jer ubrazano kreću prevodi knjiga o Divljem Zapadu, 1920-ih i 1930-ih se intenzivno čita Džems Fenimor Kuper, objavljuju se stripovi u Politikinom Zabavniku, a već u Kraljevini Jugoslaviji vesterni postaju omiljeni filmski žanr. Vestern ostaje omiljeni filmski žanr i u socijalističkoj Jugoslaviji, ali se otvara prostor, shodno jugoslovenskoj spoljnoj politici, i za “osterne” (istočnoevropske vesterne) i “špageti vesterne”. Poseban fenomen su činili “partizanski vesterni”, a pored kauboja u partizanskoj uniformi, Jugoslavija je imala i svog kauboja Harija Džeksona. Kauboji i Indijanci bili su omiljene dečije igre, uz igre partizana i Nemaca, što sve ukazuje na kontinutete i prisustvo ovog vida američke popularne kulture od njenih samih početaka, sve do danas.
