Počev od izložbe “Savremena umetnost u SAD” koja je održana leta 1956. godine u Paviljonu na Kalemegdanu, u Beogradu je do kraja sedamdesetih održano više značajnih izložbi koje su američke institucije ponudile preko Unitied States Information Agency (USIA). Moglo bi se zaključiti da je retrospektivna izložba Roberta Smithsona, održana u beogradskom MSU na jesen 1983, takođe stigla u takvom paketu “javne diplomatije”, ali to zapravo nije bio slučaj. Izložbu jeste podržala američka država ali se ona u Beogradu dogodila pre svega na osnovu inicijative koju su pokrenuli dvojica stručnjaka, Robert Hobbs, kustos izložbe i profesor na Univerzitetu Cornell, i profesora Ješa Denegri koji je u to vreme bio kustos Muzeja savremene umetnosti. Dakle za razliku od ranijih izložbenih projekata koje je američka strana unilateralno ponudila, ova izložba nastaje na osnovu obostranog interesovanja za praksu ovog umetnika. Za istoriju umetnosti u Jugoslaviji i Srbiji je bitno napomenuti da je Smithsonova retrospektiva bila ujedno i jedina retrospektivna izložba nekog umetnika Nove Umetničke Prakse koja se dogodila u Beogradu u 20. veku.
Hobbs i Denegri su se prvi put sreli u centralnom paviljonu na četrdesetom Venecijanskom bijenalu, leta 1982. U američkom paviljonu je tada Hobbs priredio upravo Smithsonovu izložbu, dok je Denegri bio kustos jugoslovenskog paviljona u kom su nastupali Bora Iljovski, Edita Šubert i Andraš Šalamun. U razgovoru se ispostavilo da će Smithsonova izložba biti tokom 1983. prikazana u nekim evropskim muzejima, i da postoji jedan prazan termin kada je izložba slobodna i kada bi se ona eventualno mogla predstaviti i u Beogradu. Po povratku iz Venecije, Denegri, zajedno sa Ljiljanom Simić kustoskinjom MSU za međunarodnu saradnju, odlazi na razgovor kod atašea za kulturu američke ambasade i tamo predstavlja ideju i spremnost MSU da takvu izložbu ugosti. Međutim, po Denegrijevim rečima, oni tamo nailaze na relativno hladnu reakciju. Kako će se ispostaviti, američka ambasada im je tada izrazila žaljenje što prethodni njihov projekat nije naišao na očekivanu reakciju u javnosti, i čak je u jugoslovenskoj štampi u par navrata bio obezvređen. Ovo se odnosilo na veliku izložbu “Amerika Sada” koja je 1979. organizovana u montažnoj kupoli koju je projektovao Buckminster Fuller i koja je bila postavljena u parku ispred beogradskog muzeja.
Izložba iz 1979. bi i bila poslednja velika izložba američke umetnosti u Beogradu, da Denegri i Simić nisu bili uporni. I konačno, na osnovu prepiske koja se nalazi u arhivu MSU, januara 1983. Hobbs piše Mariji Pušić, tadašnjoj direktorki MSU, da ga je United States Information Service (USIS) obavestila da je izložba dogovorena i da će se održati od 1. septembra do 30. oktobra 1983. U arhivu MSU se nalazi i ugovor sklopljen između MSU i Republičke zajednice kulture, u kom se vidi da je jugoslovenska strana pokrila sve lokalne troškove izložbe u visini od tadašnjih 114.240,00 dinara. Izložba je postavljena u prizemnom delu Muzeja koji se tada koristio za gostujuće izložbe, i objavljena je srpskohrvatska verzija kataloga Robert Smitson: Retrospektivni pregled. Muzej je tom prilikom objavio i knjižicu sa prevodima sedam Smithsonovih eseja, čime je zaokružen jedan ozbiljan institucionalni tretman ove izložbe.
Takođe, i za razliku od nekih drugih inostranih izložbi u Beogradu koje su prošle bez mnogo reakcija, ispostavilo se da je lokalna umetnička kritika bila itekako spremna i kompetentna za jednu ovakvu izložbu. Denegri je napisao tri teksta za različite štampane medije, ali su o njoj pisali i drugi kritičari, uključujući inače veoma konzervativnog i konceptualizmu nimalo sklonog Nikolu Kusovca koji će za Smithsona reći da je “jedan od najznačajnijih konceptualnih umetnika na svetu”. Osim niza novinskih članaka i Televizija Beograd je pokrila izložbu jednim petominutnim prilogom koji je lociran u njihov arhivi i biće takođe dostupan uz ostali arhivski materijal na ovom web-siteu. Ipak, možda i najzanimljiviji tekst povodom ove izložbu napisaće u prvom broju časopisa Moment, umetnik Raša Todosijević koji će posebno analizirati ključnu dihotomiju Smithsonovog rada – odnos između lokacije (site) i ne-lokacije (nonsite).
Smithsonova retrospektiva je najverovatnije i bila prva retrospektivna izložba nekog konceptualnog ili land-art umetnika na svetu. Ona je prvi put postavljena na jesen 1980. u Herbert F. Johnson Museum of Art pri Univerzitetu Cornell u Itaki, a godinu dana kasnije Hobbs priređuje i prvu monografiju o ovom umetniku koji je jula 1973. tragično stradao u padu helikoptera dok je snimao svoj poslednji “earth-work”, Amarillo Ramp u Teksasu. Smithsonova smrt svakako da je učinila da ovaj umetnik stekne kultno mesto u novijoj istoriji umetnosti, ali kako će se ispostaviti tek će negde od kraja devedesetih godina prošlog veka interesovanje za Smithsona porasti a njegov uticaj na savremene umetnike postati evidentan i izvan uskog tumačenja njegovog rada kao “land arta”. Od tada će se pojaviti veliki broj radova koji predstavljaju ili omaž, ili refleksiju ili rimejk nekog Smithsonovog rada i uopšte istraživačko-umetničkog postupka koji je on razvijao do svoje prerane smrti. Štaviše, Smithson će postati jedan od onih umetnika čiji se rad može smatrati egzemplarnim za ono što će se od ranih devedesetih naovamo identifikovati generičkim pojmom “savremene umetnosti”.
Smithsonov rad se dakle može smatrati uzornim za razumevanje promene paradigme “moderne” u “savremenu” umetnost. U novijoj teoriji (posebno u tekstovima i knjigama Petera Osborna[1]) Smithsonov se rad, a naročito dijalektika pojmova “site” i “nonsite”, ispostavlja kao osnov za shvatanje onoga što bi se moglo nazvati “istorijskom ontologijom” savremene umetnosti koju on određuje kao “post-konceptualnu” praksu. Dihotomija lokacije i ne-lokacije nije samo pitanje odnosa ne-galerijskog i galerijskog prostora, već i pitanje situiranosti umetnosti koja više nije određena ni estetskom ni medijskom paradigmom kakve su je definisale u modernom periodu. Štaviše, značenje dela se više ne može locirati u okviru neke jasne prostorne demarkacije, već delo može da čini odnos u kom su lokacija i ne-lokacija kritički povezane: kroz prisustvo lokacije u ne-lokaciji u vidu materijalnih uzoraka sa neke lokacije, fotografskih i filmskih zapisa, tekstova, crteža, mapa, dijagrama – ali i obrnuto, kao način konstruisanja lokacije kroz te iste postupke. Smithson je težio “logičkoj slici” u umetnosti, čime je prevazišao fundamentalnu modernističku dilemu izmežu realizma i eskpresije i težio ka “novom smislu metafore koja je oslobođena kako od prirodnog tako i od ekspresivnog sadržaja.[2] Štaviše, Smithsonov rad, a pre svega njegovo interesovanje za pojam entropije, može se danas čitati kao anticipacija najvećeg filozofskog obrta u 21. veku, takozvanog anti-korelacionizma koji pretpostavlja ontološku istinu izvan naše čulne relacije u odnosu na ono što jeste, izvan konačnosti naše spoznaje.[3] Sa Smithsonom kao istorijskom referencom, umetnost se danas postepeno oslobađa korelacionizma i postaje “transmaterijalni i postdisciplinarni dohvat misaonog eksperimenta”, a pojam “umetničkog istraživanja” ne samo da oslobađa umetnost od zanatske ili medijske specifičnosti već vodi i ka prekidu ideološke veze između znanja i disciplinarnosti.
Otuda se činjenica da se beogradska umetnička scena te 1983. mogla upoznati sa radom ovog umetnika ne sme zanemariti. S druge strane ne može se ni zanemariti činjenica koliko je Smithsonov rad zapravo tih godina ostavio naizgled malo traga na ovdašnjoj sceni, i koliko je tih godina ova scena bila zaokupljena trendom “nove slike” i postmodernističkim teorijama umetnosti. Pa ipak, s početkom devedesetih, izvestan trag Smithsonovog prisustva u Beogradu se u nekim fragmentima mogao zapaziti, što je i korespondiralo sa obnovljenim interesovanjem za nove umetničke prakse šezdesesetih i sedamdesetih uz pomoć kojih se prevazilazio postmoderni relativizam. Otuda će ovo istraživanje značaja i učinaka Smithsonove retrospektive u drugoj fazi projekta “Usponi i padovi, domašaji i promašaji… i ono što smo zaboravili” biti nastavljeno konkretnim umetničkim radovima, intervencijama, refleksijama i omažima na Smithsonov rad od strane lokalnih umetnika i svih onih kojima je Smithsonova izložba i njegov rad ostao u sećanju.
[1] Videti: Peter Osborne, Anywhere or Not at All – Philosophy of Contemporary Art, Verso, London, 2013.
[2] Robert Smithson, “A Provisional Theory of Non-Sites”, The Collected Writings, edited by Jack Flam, University of California Press, Berkeley, 1996.
[3] Videti: Quentin Meillassoux, Poslije konačnosti, MAMA, Zagreb, 2016.
Ključne ličnosti:
Robert Smithson, američki umetnik
Robert Hobbs, Profesor na Univerzitetu Cornell (Ithaca) i kustos retrospektivne izložbe Roberta Smithsona
Ješa Denegri, Kustos za Nove medije u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu
Ljiljana Simić, Kustoskinja za međunarodnu saradnju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu
Marija Pušić, Direktorka Muzeja savremene umetnosti u Beogradu
